Fiat 600 je po mnogim karakteristikama bio možda najbolji ikada proizvedeni gradski automobil. Daleko od toga da može parirati današnjim četvorotočkašima po opremi ili snazi, ali je u svoje vreme pokazao kako bi automobil za grad trebalo da bude konstrurisan.
Proizvodio se od 1955. do 1985. godine, zavisno od toga ko ga je pravio, i pružao dosta pozitivnih karakteristika. Sa dužinom od 3,2 metra je bio lagan za vožnju u grad, a opet dovoljo prostran za četvoročlanu porodicu. Koštao je 590 hiljada lira ili svega 6.700 evra u današnjoj vrednosti novca, što znači da ga je svako mogao priuštiti, a opet je bio dovoljno jednostavan da su čak i oni sa osnovnim mehaničkim znanjem mogli da ga poprave.
Motor postavljen pozadi sa pogonom na zadnjoj osovini je omogućavao fantastičnu trakciju u svim vremenskim uslovima.
Znajući sve to, nije iznenađenje što su mnogi proizvođači požurili da kupe njegovu licencu. Nama je naravno najpoznatiji naš čuveni Fića (Zastava 750/850), a 600 se proizvodio i od strane Neckara, SEAT-a, Sevela, ZAZ-a i mnogih drugih. Većina njih je pružala samo konfiguraciju sa dvoje vrata osim SEAT-a. Ovo je priča o malo poznatom modelu po imenu SEAT 800.
Sociedad Española de Automóviles de Turismo ili SEAT je osnovan 1950. godine u zajedničkoj akciji španske vlade, španskih privatnih banaka i Fiata. Tokom narednih tridesetak godina gotovo svaki model brenda će biti prepakovani Fiat. Mališan s indeksom 600 nije bio prvi (tu čast je imao model 1400), a debitovao je u maju 1957. godine.
Pokazao se relativno uspešnim pošto je imao sve one navedene pozitivne karakteristike po još pristupačnijoj ceni (radna snaga je u Španiji bili jeftinija od one u Italiji). Proizvodnja će trajati sve do avgusta 1973. godine i do tada će biti napravljeno 797.319 jedinica modela sa dvoje vrata.
To se pretežno odnosi na druge gradske modele, kao što su Citroen 2CV „Spaček“ i Renault 4, a cilj je bio pružiti i domaći automobil taksistima. Dobio je ime 800 i prodavaće se samo od 1963. do 1967. godine. Model 800 je bio duži za 180 milimetara od standardnog s oznakom 600, i prednja vrata su bila izvedena u stilu „kontraša“, dok su zadnja bila tradicionalna.
Automobil je bio dugačak 3.475 mm i pružao veoma komotnu klupu pozadi. Spomenućemo da su prednja vrata bila kraća u poređenju s modelom 600, a za proizvodnju se postarala firma Carrocerías Costa de Tarrasa u Barseloni.
Osim broja vrata i izmenjenog krova, 600 i 800 se nisu previše razlikovali. Oba je pokretao benzinac radne zapremine 767 kubika, što je bilo dovoljno za 32 konjske snage. Menjač je bio četvorostepeni manuelni, a 800 je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 110 km/h.
Proizvodnja je započela dosta sporo najviše zbog problema sa partnerom. Firma iz Barselone nije pravila model 800, već zapravo samo modifikovala 600, ali kada posao bude okončan krajem 1967. godine, fabriku će apustiti oko 18.200 jedinica. Većina kupaca su bili taksisti baš kao što je SEAT želeo, a automobil danas ima veoma kultni status zbog malog broja proizvedenih vozila.
SEAT 600 inače nije bio jedini „Fića“ sa četvoro vrata, pošto je firma Lucciola iz Italije takođe vršila prerade, doduše malo na drugačiji način (zadnja vrata su bila kontraška, a prednja tradicionalna). Ono što razlikuje španskog giganta jeste podatak da je nudio model 800 direktno iz fabrike, dok je Lucciola bila samostalna kuća, pa samim tim nikako ne mogu da idu u istu kategoriju.
Za kraj ćemo vas pitati, da li vam je žao što i naša Zastava nije ponudila Fiću sa četvoro vrata?
Zoran Tomasović