Kako pomoći detetu da samostalno uči i radi domaće zadatke

U mnogim kućama popodne izgleda isto. Roditelj sedi pored deteta, podseća ga šta ima za domaći, objašnjava, ispravlja i na kraju proverava da li je sve spakovano u torbu. Dete uradi zadatke, ali uz tuđu glavu. Sutradan sve počinje iznova.

Samostalnost u učenju ne dolazi sama od sebe, niti se postiže time što jednog dana ustanete od stola i kažete „od sada radiš sam“. Gradi se postepeno, kroz nekoliko jasnih navika u kojima se posao polako seli od roditelja ka detetu.

Stalno mesto i stalno vreme

Detetu je lakše da počne kada ne mora svaki put da odlučuje gde će i kada će. Dogovorite jedno mesto za učenje: može biti radni sto u sobi, ali i kraj trpezarijskog stola, ako je tamo mirno. Važno je da na njemu bude sve što treba, od olovaka do svezaka, i da na njemu ne bude ništa što odvlači pažnju.

Isto važi i za vreme. Nekoj deci prija da zadatke urade odmah posle ručka, drugoj je potreban sat odmora ili igre napolju. Isprobajte, pa se držite onoga što radi. Posle nekoliko nedelja početak učenja prestaje da bude tema za pregovore.

Plan koji dete pravi samo

Umesto da vi pitate šta ima za sutra, neka dete na početku samo pogleda raspored i svesku, pa na papiru napiše spisak obaveza za taj dan. Zajedno možete da prođete kroz njega u prvim nedeljama, a kasnije samo bacite pogled.

Koristan je i mali dogovor o redosledu:

• prvo ono što je najteže ili najmanje omiljeno, dok je glava odmorna;
• zatim zadaci koji idu lako;
• na kraju pakovanje torbe za sutra, prema rasporedu.

Precrtavanje urađenog sa spiska detetu pričinjava pravo zadovoljstvo i pokazuje mu koliko je još ostalo. Veće obaveze, poput lektire ili pripreme za kontrolni, zapišite u zidni kalendar i podelite na manje delove po danima.

Pomoć koja ne preuzima posao

Kada dete kaže „ne znam“, najbrže je pokazati rešenje. Time, međutim, uči da je odgovor uvek kod vas. Probajte najpre pitanjima:

• „Šta se u zadatku traži? Pročitaj mi naglas.“
• „Šta ti je od ovoga poznato?“
• „Gde bi mogao da pogledaš kako se to radi – u svesci, u udžbeniku?“
• „Koji bi bio prvi korak?“

Često se pokaže da dete zna više nego što misli, samo je zastalo kod prve prepreke. Ako zaista ne ide, objasnite sličan primer, a zadati zadatak ostavite njemu.

Dobro je i da ne sedite sve vreme pored deteta. Budite u blizini i dogovorite da vas pozove tek kada samo pokuša. Vremenom neka ti razmaci postaju sve duži.

Pauze, telefon i ekrani

Dugo sedenje bez prekida ne donosi bolje rezultate. Posle svakog završenog predmeta ili veće celine sledi kratka pauza: čaša vode, protezanje, nekoliko minuta na balkonu. Pauza uz telefon ili crtani film teško se završava na vreme, pa je bolje da ekrani dođu na red kada je sve gotovo.

Tokom učenja telefon treba da bude u drugoj prostoriji, a ne okrenut ekranom nadole na stolu. Ovo pravilo je deci lakše da prihvate ako ga se i odrasli drže dok rade nešto što traži pažnju.

Greške pripadaju učenju

Ako svaki zadatak pre predaje ispravite vi, dete nosi u školu vaš rad, a ne svoj. Učitelj tada ne vidi šta detetu zaista ne ide, a dete ne stiče naviku da samo proverava. Bolje je reći: „U ovom redu postoji jedna greška, pokušaj da je nađeš.“

Hvalite trud i način rada, a ne samo ocenu. Rečenica „video sam da si sam napravio plan i držao ga se“ znači više od opšte pohvale, jer detetu tačno kaže šta je uradilo dobro.

Kada se ipak treba uključiti

Samostalnost ne znači da dete ostaje samo sa teškoćama. Ako primetite da jedan predmet stalno stvara otpor, da zadaci traju mnogo duže nego ranije ili da dete izbegava da priča o školi, razgovarajte mirno sa njim, a zatim i sa učiteljem ili nastavnikom. Oni vide dete u učionici i često mogu da predlože jednostavno rešenje.

Napredak će ići neravnomerno: biće nedelja kada sve teče glatko i onih kada se stare navike vrate. Važno je da se pravac ne menja i da iz meseca u mesec vi radite malo manje, a dete malo više.