Majka ju je napustila, muškarci ostavljali, a život posvetila bolesnom sinu: Tužna sudbina legendarne italijanske glumice za kojom je ludeo ceo svet

Čuvena italijanska glumica ostala je upamćena po brojnim legendarnim ulogama, kao i burnom privatnom životu.

Ana Manjani rođena je 7. marta 1908. godine u Rimu, a već njeno detinjstvo ukazivalo je na život prepun izazova. Nikada se nije saznalo ko je njen otac, a majka ju je napustila u ranom detinjstvu, ostaviši je sa bakom i tetkama.

Upravo baka, koja joj je zamenila majku, usmerila je na muziku za koju je vrlo mala pokazala talenat. Kratko je pohađala školu francuskih časnih sestara, nakon čega je odlučila da pronađe majku.

Međutim, sa samo 11 godina doživela je veliko razočaranje zbog majke koja obuzeta novom porodicom, nije pridavala značaj svojoj prvoj ćerki. Zbog osećaja nepoželjnosti i neuzvraćene majčinske ljubavi, odlučuje da se vrati u Rim kod bake, gde ubrzo upisuje glumu kod Eleonora Duse, u okviru Akademije Santa Cecilia.

Jedan od njenih predavača bio je poznati novinar i pozorišni kritičar Silvio D’Amiko, koji je odmah prepoznao urođeni talenat.

“Došla mi je jedna devojka, crna, sitna, izražajnih očiju. Ne glumi, nego živi tekstove koje izgovara: već je glumica, u školi neće naučiti mnogo više od onoga što prirodno nosi u sebi.”

U rodnoj Italiji brzo stiče popularnost u filmovima: „Cavalleria“, „Teresa Venerdi“, „Bellissima“, „La carozza d’oro“, a potom dobija ponudu iz Holivuda. Tamo je debitovala filmom „The Rose Tattoo“ iz 1955,  za koji je engleski naučila za 10 dana na brodu tokom putovanja. Nagrade je nikada nisu zanimale, te je tek po pozivu jednog novinara za komentar, saznala da je dobila Oskara za ovu ulogu. Time je postala i prva Italijanka koja je dobila prestižnu nagradu.

Sa njom u konkurenciji našle su se i Suzan Hejvard, Ketrin Hepbern, Dženifer Džouns i Elenor Parker, ali je ona sve ove Amerikanke nadmašila.

Usledili su uspesi i sa drugim holivudskim filmovima, poput „Wild Is the Wind“ iz 1957. i „The Secret of Santa Vittoria“ iz 1969. godine.

„Ne znam da li sam glumica, velika glumica ili velika umetnica. Ne znam da li sam sposobna za glumu. U sebi imam mnogo likova, mnogo žena, dve hiljade žena – samo imam potrebu da ih sretnem. Trebalo je da se rodim kao seljanka u okolini Rima, da rodim trinaestero dece i da me muž išamara čim otvorim usta da nešto kažem. Tako nešto bi bilo u skladu sa mojom prirodom. Tako sam trebala da uradim, a ja sam počela da glumim, postala sam Ana Manjani i zauvek ostala nesrećna”, priznala je u jednom intervjuu.

Buran ljubavni život

Anina prva velika ljubav bio je njen prvi suprug Goferd Alesandrini, za koga se udala davne 1935. Njihova ljubav bila je strastvena, burna, sa mnogo ljubomornih scena, te je bilo očekivano i da neće opstati. Jednom prilikom je govorila o tom raskidu, kao i svojim neuspešnim vezama.

“Činjenica je da žene kao što sam ja privlače samo muškarci čiji je karakter jači od njihovog, a ja još nisam naišla na takvog muškarca. Uvek sam nalazila lepuškaste muškarce, zbog njih i plakala, a jedini kojem sam privržena zauvek ostaje moj muž Gofredo. Ni sa njim nisu tekli med i mleko, udala sam se mlada i u braku bila prevarena mnogo puta.”

Usledilo je još jedno veliko razočaranje, kada ju je povredio Roberto Roselini. On je raskinuo sa Anom kada se zaljubio u njenu švedsku koleginicu Ingrid Bergam i sa njom počeo uspešnu sarandju. Ponudio joj je ulogu u filmu „Stromboli: Božija zemlja“, koja je prvobitno bila namenjena Ani.

Njegova afera sa Ingrid potresla je Holivud, ali i značajno uticalo na njenu reputaciju, zbog čega su je mnogi kritikovali da je nemoralna.

„Nisam ga poznavala, ali sam želela da radim s njim. Napisala sam da bih rado glumila u njegovim filmovima jer cenim njegov rad te da mi honorar uopšte nije bitan. Priznala sam i da na italijanskom znam da kažem samo „volim te“, objasnila je posle.

Tokom Drugog svetskog rata započinje vezu sa glumcem Masimom Seratom i sa njim dobija sina Luku. Majčinstvo joj je donelo ono čemu je celog života težila i bezuspešno tražila – bezuslovnu ljubav.

Potpuno se posvetila odgajanju sina i karijeru stavila u drugi plan, ali je život nije mazio ni na ovom polju. Naime, Luka je sa samo tri godine oboleo od dečije paralize, zbog čega je Ana često sa njim posećivala bolnice, najčešće u Švajcarskoj.

Svakako, roditeljstvo u 33. godini potpuno je promenilo njen život, a mnogi su isticali da se glumica drastično promenila. Između ostalih, odbila je i ulogu u De Sikinom filmu „La ciociara“, za koji je Sofija Loren dobila Oskara.

U šezdesetim je obolela od raka pankerasa i 1973. smeštena je u bolnicu Mater Dei u Rimu, gde je ubrzo preminula. Poslednje trenutke provela je okružena sinom Lukom i Robertom Roselinijem, koji je čak želeo da bude sahranjena u njegovoj porodičnoj grobnici.

Njena sahrana upriličena je svečanim ispraćajem i tužnom povorkom koja je pratila kovčeg i aplaudirala italijanskoj zvezdi. Među njima, bili su i Bet Dejvis, Orson Vels, Alberto Moravija, Đulijeta Masina…

Sahranjena je u malom italijanskom mestu Latina (pokrajina Lacio), nedaleko od vile u kojoj je živela.