Dok spekulacije o mogućim uslovima mirovnog sporazuma, koji bi okončao rusko-ukrajinski rat, sve više kruže, Kremlj insistira na tome da buduća Ukrajina mora biti neutralna i demilitarizovana. Ovo, međutim, nije nikakva novost. Vladimir Putin je od prvog jutra invazije naglašavao da je demilitarizacija Ukrajine jedan od njegovih ključnih ratnih ciljeva. Tokom neuspešnih mirovnih pregovora u prvim nedeljama rata, ruski pregovarači su zahtevali drastično smanjenje ukrajinske vojske – čak do 95 odsto – čime bi ukrajinske oružane snage postale neoperativna vojska od svega pedeset hiljada vojnika.
Zahtevi za demilitarizacijom Ukrajine ostali su konstanta u ruskoj retorici tokom tri godine rata. Oni su praćeni insistiranjem da Kijev mora prihvatiti trajnu neutralnost, zauvek odustati od članstva u NATO-u i obavezati se da neće sklapati vojne saveze sa Zapadom. Moskva je dodatno naglasila da bi Ukrajini trebalo zabraniti da prima vojnu pomoć i obuku od zapadnih zemalja. Nedavno je Kremlj odbacio i mogućnost raspoređivanja mirovnih snaga u Ukrajini, koje bi nadgledale potencijalni prekid vatre. Drugim rečima, Putinova verzija mira podrazumeva razoružanu, bespomoćnu Ukrajinu bez sopstvene vojske i bez ikakve šanse da primi međunarodnu vojnu podršku.
Demilitarizacija Ukrajine
Iako Putin trenutno možda vidi korist u pregovorima o miru, njegovo uporno insistiranje na jednostranom razoružanju Ukrajine otkriva njegovu pravu nameru – pripremu terena za nastavak invazije čim se Rusija ponovo naoruža i steknu se povoljni uslovi. U suprotnom, zašto bi Moskva smatrala razoružavanje Ukrajine tako ključnim pitanjem?
Nijedan ozbiljan vojni analitičar ne bi tvrdio da Ukrajina predstavlja realnu bezbednosnu pretnju za Rusiju. Nijedan ukrajinski političar nikada nije iskazao teritorijalne pretenzije prema daleko većem i bogatijem susedu. Naprotiv, jedina svrha Oružanih snaga Ukrajine jeste da brane zemlju od ruske agresije. Stoga bi insistiranje Kremlja na ukrajinskom razoružanju trebalo da bude jasan znak upozorenja ne samo za administraciju Donalda Trampa već i za celokupnu međunarodnu zajednicu – Putin ne namerava da stane sve dok potpuno ne uništi ukrajinsku državnost, piše Atlantic Council.
NATO kao lažni izgovor za rat
U zapadnim političkim krugovima sve češće se može čuti pokušaj prebacivanja odgovornosti za rat sa Rusije na širenje NATO-a. Ovakvu promenu stava u Vašingtonu Kremlj je sa oduševljenjem dočekao. Ruski zvaničnici, uključujući ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, pohvalili su američke izjave koje okrivljuju NATO za izbijanje sukoba. Ipak, ruska priča o NATO-u kao pretnji puna je nelogičnosti koje bi trebalo da izazovu sumnju čak i kod najlakovernijih konzumenata Kremljove propagande.
Prema Putinovim tvrdnjama, Ukrajina je 2022. godine bila primorana da pretrpi invaziju jer se previše približila NATO-u. Međutim, u stvarnosti, izgledi Ukrajine za članstvo u NATO-u niko nije ozbiljno razmatrao. Još na samitu u Bukureštu 2008. godine Kijev je dobio samo neodređena obećanja. Čak i nakon ruskog pripajanja Krima i invazije na Donbas 2014. godine, ključne članice NATO-a, poput SAD i Nemačke, jasno su stavile do znanja da se protive ukrajinskom članstvu. Neposredno pred invaziju 2022. godine, nemački kancelar Olaf Šolc je lično rekao Putinu da članstvo Ukrajine u NATO-u nije moguće u narednih trideset godina. Kako onda Moskva može tvrditi da je NATO predstavljao „hitnu pretnju“ Rusiji?
Dodatno, ako NATO zaista predstavlja opasnost za Rusiju, zašto Putin nije reagovao na njegovo širenje u prošlosti? Alijansa deli granicu sa Rusijom još od 1949. godine, zahvaljujući Norveškoj. Ulazak Poljske i baltičkih država u NATO 1999. godine dramatično je povećao prisustvo alijanse duž ruskih granica, ali Moskva nije odgovorila invazijom.
Najjasniji dokaz da Kremlj ne doživljava NATO kao pretnju došao je 2022. godine, kada su Finska i Švedska odlučile da se pridruže alijansi. Iako je finsko članstvo više nego udvostručilo zajedničku granicu Rusije i NATO-a, Putin je tada rekao da „nema problema“ s tim. Štaviše, ruska vojska je povukla većinu trupa sa finske granice, ostavljajući je gotovo nezaštićenom. Ako je NATO zaista egzistencijalna pretnja za Rusiju, kako onda objasniti ovu pasivnost?
Ruski imperijalizam kao pravi razlog rata
Dok se stranim liderima žali na „širenje NATO-a“, kada se obraća ruskoj javnosti, Putin je daleko otvoreniji u vezi sa pravim motivima svoje invazije. On decenijama insistira da su Ukrajinci zapravo Rusi, negira postojanje ukrajinske nacije i tvrdi da je Ukrajina veštačka tvorevina koja zauzima „istorijske ruske zemlje“. Neposredno pre invazije, Putin je objavio opširan esej od 5.000 reči, koji su mnogi protumačili kao objavu rata ukrajinskoj državnosti. Ubrzo nakon toga, tokom prvog leta rata, Putin je otvoreno uporedio svoju invaziju s osvajačkim pohodima ruskog cara Petra Velikog.
Ovako ekstremna retorika postala je dominantna u ruskoj javnosti. Toksična antiukrajinska propaganda toliko je raširena da su UN istražitelji izrazili zabrinutost da bi mogla predstavljati „podsticanje na genocid“. Visoki ruski zvaničnici neprekidno ponavljaju Putinove stavove – bivši predsednik Dmitrij Medvedev izjavio je da je „postojanje Ukrajine smrtonosna opasnost za same Ukrajince“, dok je jedan od Putinovih najbližih saradnika, Nikolaj Patrušev, predvideo da će Ukrajina „uskoro prestati da postoji“.
Uništenje ukrajinskog identiteta
Ruska vojska, gde god je imala priliku, sistematski je zatirala svaki trag ukrajinske državnosti i nacionalnog identiteta. Lokalni lideri, veterani, novinari, verske vođe i svi koji su pokazivali patriotizam – nestajali su u tajnim zatvorima. Hiljade dece i odraslih prisilno su deportovani u Rusiju. Oni koji su ostali trpe pritisak da prihvate rusko državljanstvo, dok su svi simboli ukrajinske kulture i istorije metodično uklanjani. Upotreba ukrajinskog jezika kažnjava se surovim kaznama.
Zato svaki pokušaj da se Rusija umiri teritorijalnim ustupcima predstavlja iluziju. Putin ne ratuje zbog teritorije – on ratuje zbog brisanja Ukrajine sa mape. Za njega, ovo je istorijska misija obnove Ruskog carstva i poništenja raspada Sovjetskog Saveza.
Ako zapadne sile ignorišu ovu realnost i gurnu Ukrajinu u loš mirovni sporazum, bez jasnih bezbednosnih garancija, biće saučesnici u onome što sledi. A istorija pokazuje da je ignorisanje Putinovih ambicija uvek vodilo samo ka još većim katastrofama.
